U subotu, 1. juna 2024. godine u bioskopskoj sali Doma ¬kulture u Beogradu, održan je drugi međunarodni festival kratkog nezavisnog filma “Festival pod Dunavom”. U konkurenciji od 1321 prijavljenih filmova iz 97 zemalja širom sveta, izabrano je 31 u zvaničnu selekciju i prikazano beogradskoj publici.
Biti nezavisan znači zadržati onu najiskreniju dečiju iskru u sebi. Verujući da granice slobode ne postoje i da je sve moguće, autori izabranih filmova su rekli “Ne” sistemu koji nastoji da nas kontroliše cenzurom, novcem i ucenama. Svojim filmovima pokidali su lance sa duša i umova onih koji su bili prisutni na projekcijama, a to i jeste bio najveći cilj festivala od samog nastanka. Ostvarena je pobeda zdravih nad zaraženima, pobeda onih koji idu putem nade ka sunčevoj svetlosti, nad onima koji samozadovoljno vegetiraju u fotofobiji LED svetala.
Po završetku projekcija filmova, podeljenIih u pet blokova, dodeljene su nagrade za četiri najbolja ostvarenja drugog “Festivala pod Dunavom”.
Po prvi put kao jedna od glavnih nagrada na festivalu, Nagrada za najbolju animaciju dodeljena je nemačkoj umetnici Ani Bener, za akvarel ostvarenje “Kokoška”.
U kategoriji najboljeg sportskog filma nagrada je pripala hrvatskom reditelju Marku Plejiću za biografski mokumentarac “Kao jedan”.
Za najbolji kratki igrani film izabrana je ljubavno-socijalna drama “Paralele”, bosansko-hercegovačkog autora Husnije Ćoralića.
I na kraju, Grand Prix “Čelična kečiga” za najbolji film festivala dodeljen Denisu Nazariju za njegov “Dokaz prave ljubavi”. Film je ostavio ogroman utisak kako na žiri, tako i publiku, a pored grand prix-a, film je osvojio i dve specijalne nagrade. Maestro Nikola Pjovani dobio je nagradu za najbolju originalnu muziku, dok je nagrada za najbolju mušku ulogu pripala Alesandru Aberu.
Namera organizatora “Festivala pod Dunavom“ je razbijanje svih kulturnih, religijskih i nacionalnih barijera, te kosmopolitizacija autora nezavisnog filma i povratak bioskopskih sala i velikog platna običnom čoveku. U skladu sa tim, ali i zahvaljujući izvrsnosti filmova iz selekcije, žiri je dodelio Specijalne nagrade, i to:
Najbolja drama – Izgubljena duša (Peru), Sonja Ortiz
Najbolja priča – Tragovi sumnje (Madagaskar), R. Đurio Laurino
Najbolji angažovani film – Kada se rat završi (Italija), Simone Masi
Najbolja režija – Babaroga (Španija), Adrijan Kores i Injaki Abalos
Najbolji scenario – Hladnoća (Danska), Alfred Rubin i Andreas Libker
Najbolja kinematografija – Volim te, čak i kad pobeđuješ (Italija), Bađa Lankapura
Najbolja komedija – Ljudski resursi (Francuska), Jan Kaplin
Najbolja glumica – Čahura (Iran), Elaje Bakši
Najbolji filozofski film – Trči, Karlose, trči (Jermenija), David Sarkizijan
Najbolji eksperimentalni film – Tanak led (Austrija), Samanta Hejt
Najbolji debitantski film – Prodavac vode (DR Kongo), Venker Adan
Nagrada publike – Pogledi (Pakistan), Sijed Saif Udin.
Kada program traje 13 sati bez prekida, a sala je sve vreme prepuna, to znači da je festival pogodio srž svog postojanja. Taj manufakturni odnos, ne feudalca prema radniku, već čoveka prema svom duhu, najjači je protivotrov za aktuelno stanje stvari. Energija koja oplemenjuje zidove Doma ¬kulture i koja prožima sve prisutne budeći otupela i zamrla osećanja veličanstvenosti života, najveći je podsticaj da se nastavi još hrabrije i posvećenije.
Na kraju, organizatori festivala izražavaju ogromnu sreću i zahvalnost svima koji su bili prisutni na festivalu, ali i onima koji su svojim učešćem, zalaganjem i podrškom podigli festival na jedan novi nivo. Mi moramo ostati angažovani građani i moramo biti svesni lične odgovornosti koja nam je dodeljena samim rođenjem. Ako nema borbene društvenosti, bićemo samo plastelin u rukama kapitalizma. Moramo buditi braću, sestre, supružnike, roditelje iz dremeža, iz paralisanosti konzumiranja šarenih laža, iz opijenosti papazjanijama, trgnuti ih iz pasivnog stanja i učiti kritičkoj misli. Samo ćemo tako moći, na poslednjem izdahu, spokojno pogledati deci u oči. Do tada, “neka bude borba neprestana”.
Vidimo se u novembru…